Vajat: šta je bio u staroj srpskoj okućnici, a šta označava u današnjem turizmu
Vajat (u nekim krajevima zapadne Srbije i „klet”) jeste manja drvena zgrada od brvana u tradicionalnoj srpskoj okućnici, koja je u XIX i početkom XX veka služila za spavanje oženjenih članova porodične zadruge i čuvanje devojačkog miraza (ruva), dok danas u seoskom turizmu označava zasebnu drvenu kuću za smeštaj gostiju.
| Obeležje | Izvorni vajat u seoskoj zadruzi (npr. u Muzeju u Sirogojnu) | Savremeni vajat za smeštaj turista |
|---|---|---|
| Grejanje i ognjište | Nikada nije imao ognjište, peć niti dimnjak; služio je samo za noćenje i čuvanje odeće. | Opremljen električnim, centralnim ili kaminskim grejanjem za boravak tokom cele godine. |
| Prozori i osvetljenje | Bez prozora (ili samo sa uskim prorezom u brvnu radi provetravanja). | Ima standardne prozore, terasu (trem) i dnevno svetlo. |
| Kupatilo i instalacije | Bez vode i sanitarnog čvora (jedna prostorija sa krevetom i devojačkim sandukom). | Po pravilu poseduje sopstveno kupatilo i savremenu sobnu opremu. |
Kako je vajat funkcionisao u staroj porodičnoj zadruzi
U tradicionalnom dinarskom i šumadijskom domaćinstvu (kakvo je verno sačuvano u Muzeju na otvorenom „Staro selo” u Sirogojnu), u glavnoj kući sa otvorenim ognjištem spremala se hrana, okupljala čeljad i spavali samo starešina zadruge (domaćin), domaćica i mala deca. Kada bi se sin u zadruzi oženio, za njega i nevestu se u dvorištu, u nizu pored glavne kuće, podizao poseban vajat.
Zbog toga se po broju vajata u dvorištu odmah videlo koliko oženjene braće živi u zadruzi. U vajatu su stajali drveni krevet sa vunenim guberima i drveni šareni sanduk (škrinja) u kojem je nevesta čuvala svoje ruvo (miraz), svečanu nošnju i darove.
Šta proveriti kada danas rezervišete smeštaj u „vajatu”
Pošto je vajat postao najpopularniji naziv za smeštajne brvnare u etno-selima i seoskim domaćinstvima, putnik treba da zna da li je reč o preuređenom starom vajatu (koji je manjih dimenzija, često oko 12 do 20 kvadratnih metara, sa visokim pragom) ili o novoj, većoj turističkoj brvnari koja samo nosi ime „vajat”. Na profilima mesta na našem sajtu te razlike su uvek opisane.
Mesto u tradicionalnoj srpskoj okućnici i svakodnevnom životu sela
Pojam obrađen u članku „Vajat” predstavlja važan ključ za razumevanje načina na koji je vekovima funkcionisalo srpsko selo i porodična zadruga. Svaka zgrada u dvorištu, svaki predmet pokućstva i svaki rodbinski ili običajni naziv imali su tačno određeno mesto, svrhu i pravila poštovanja koja su obezbeđivala sklad u velikoj porodici i uspešno vođenje domaćinstva.
U tradicionalnom graditeljstvu i kulturi stanovanja ništa nije građeno slučajno: položaj kuća i pomoćnih objekata prema stranama sveta, nagibu terena, ruži vetrova i izvoru vode biran je na osnovu višegeneracijskog iskustva. Drvo, kamen, zemlja i slama korišćeni su tako da čuvaju toplotu zimi, hlade leti i omogućavaju prirodno provetravanje žita, mlečnih proizvoda i zimnice.
Poznavanje ovih pojmova pomaže savremenom čitaocu i putniku da prilikom posete muzejima na otvorenom (poput „Starog sela” u Sirogojnu), etno-parkovima, salašima i starim selima ne posmatra objekte i predmete samo kao lepu dekoraciju, već da pročita priču o umeću, radu i porodičnim odnosima koji stoje iza njih.
Kako se pojam koristi danas u jeziku, književnosti i seoskom turizmu
Iako su savremeni građevinski materijali i moderni kućni aparati promenili izgled današnjih sela, stare reči iz narodnog života i dalje žive u govoru, narodnim izrekama, pripovetkama srpskih realista i nazivima seoskih turističkih domaćinstava.
U savremenom seoskom turizmu sve je više domaćina koji obnavljaju stare porodične objekte i predmete, dajući im novu ulogu uz očuvanje izvornog oblika i naziva. Kada putnik zna pravo značenje ovih reči, lakše će prepoznati autentično obnovljeno nasleđe i bolje razumeti kulturni identitet kraja u kome boravi.
Česta pitanja posetilaca
Gde se mogu videti originalni vajati iz XIX veka?
Najbolje očuvani primeri izvornih vajata sa originalnim inventarom mogu se videti u Muzeju na otvorenom „Staro selo” u Sirogojnu, kao i u etno-parku Terzića avlija u Zlakusi i kompleksu u Koštunićima.