Kosidba na Rajcu: planinske livade, klepanje kose i tradicionalni mobarski ručak

Kako izgleda takmičarski dan na rajačkim livadama

Glavni događaj Kosidbe na Rajcu odigrava se u nedelju pre podne na prostranim, valovitim livadama na nadmorskoj visini od oko 650 do 800 metara. Pre nego što kosači uđu u visoku planinsku travu, posetioci mogu izbliza da vide veštinu koja se danas retko sreće: „klepanje” (otkivanje) kose. Majstor sedi na niskom drvenom stocu u koji je poboden mali čelični nakovanj („babica”) i lakim, ritmičnim udarcima čekića istanjuje rez kose, dok mu za pojasom visi „vodir” — drvena ili rogasta posuda sa vodom u kojoj stoji kameni brus za oštrenje.

Kada zdravičar podigne bukliju i oglasi početak mobe, na čelo kolone staje najugledniji kosač, a za njim u koso poredanom redu („stepenasto”, jedan za drugim) zamahuju ostali kosači iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, Slovenije i drugih zemalja. Poseban doživljaj za publiku je trenutak kada dvadesetak kosača u belim košuljama, suknenim prslucima i šajkačama ili crnogorskim i krajiškim kapama u istom ritmu obara širok otkos uz gromku kosačku pesmu bez instrumentalne pratnje.

Ko je „đidija” i kako sudije biraju osvajača „Zlatne kose”

Na Rajcu postoje dve vrste priznanja koje ne treba mešati. Prvo je čisto takmičarsko i sportsko: svaki takmičar dobija tačno izmerenu parcelu гуste planinske trave (obično 20 sa 5 metara ili slične površine prema propozicijama). Sudije mere vreme štopericom, ali po završetku košenja drvenim metrom i rukom pregledaju parcelu: ocenjuje se širina otkosa i naročito kvalitet — da li je trava pokošena nisko do zemlje i da li su ostali nepokošeni čuperci („bradice”), koji donose kaznene poene.

Drugo, etnografski najznačajnije zvanje jeste „đidija” (ili kozbaša). U starim selima rudničko-takovskog i kolubarskog kraja đidija je bio predvodnik mobe: čovek naočitog stasa, obučen u najlepšu izvezenu košulju, jelek, čakšire i opanke, koji najbolje peva, vodi kolo i zadaje tempo koševine. Žiri na Rajcu bira đidiju upravo po tim merilima, i on dobija čast da naredne godine predvodi svečani defile kosača.

Kosački alat: šta su kosa kovanica, vodijer, brus i klepanje kose

Da bi trava na planinskim livadama Rajca bila pokošena brzo, čisto i ravnomerno, presudna je priprema alata. Tradicionalna kosa „kovanica” (najčešće čuvena varcarka iz Mrkonjić Grada ili stare kovačke radionice) postavlja se na drveno kosište prilagođeno visini i rasponu ruku samog kosača.

Pre izlaska u parcelu kosa se „klepa” — njeno sečivo se hladnim kovanjem tankim čekićem na malom nakovnju (babici) izvlači i istanjuje na delić milimetra. Tokom samog košenja, kosač za pojasom nosi „vodijer” (drveni ili rog-sud napunjen vodom i sirćetom u koji je zadenut kameni brus ili gladilica). Svakih nekoliko otkosa kosač zastaje, vadi brus iz vodijera i brzim, zvučnim pokretima oštri rez kose — zvuk koji odjekuje celim Rajcem.

Posetioci pored takmičarskog polja mogu videti majstore kako klepaju kose pod drvećem i naučiti zašto mašinska kosačica na strmim planinskim livadama nikada ne može da zameni preciznost ručne kose koja čuva koren planinskog lekovitog bilja.

Kosački ručak na ćilimima: šta su domaćice iznosile mobarima na livadu

Odmah po završetku košenja, na sredini tek pokošene livade koja miriše na mlado seno prikazuje se običaj kosačkog ručka. U prošlosti se ručak nije jeo u kući, kako kosači ne bi gubili vreme u povratku sa dalekih planinskih livada, već su domaćice i devojke („rubonoše” i vodonoše) u pletenim korpama i zemljanim loncima donosile hranu na samu livadu.

Na prostrte šarene ćilime i bele vezene stolnjake iznose se: topla kukuruzna proja i pogača ispod sača, stari rajački i suvoborski kajmak i beli sir u kriškama, kuvani pasulj sa suvim rebrima, kiseli kupus iz zemljanog lonca, prženi uštipci, mladi luk, kuvana jaja, hladno kiselo mleko i izvorna voda iz drvenih čutura. Oko livade se nalaze i brojne šatre, restorani i planinarski domovi u kojima posetioci mogu naručiti jagnjeće i praseće pečenje sa ražnja ili svadbarski kupus.

Praktični saveti za dolazak na Rajac i obilazak okoline

Do Rajca se najbrže stiže auto-putem „Miloš Veliki” (E-763): sa isključenja u Ljigu prati se put ka Kadinoj Luci i selu Slavkovica, odakle vijugav asfaltni put vodi uz planinu do rajačkih livada (ukupno oko 15 kilometara od Ljiga, odnosno oko sat i petnaest minuta vožnje iz Beograda). Drugi slikovit prilaz vodi iz pravca Gornjeg Milanovca i Takova preko Beršića i Ozrena.

Pošto u nedelju pre podne ka Rajcu kreće veliki broj automobila, na planinu je najbolje stići do 09.30 časova. Livade su potpuno otvorene prema suncu, pa su šešir, krema za sunčanje i udobna obuća za hodanje po travi obavezni. Posetu Rajcu možete spojiti sa šetnjom do vrha Rajca (848 m), obilaskom istorijskog Ravne Gore i Suvobora, posetom Banji Vrujci (udaljenoj dvadesetak minuta vožnje od Ljiga) ili svraćanjem u Koštuniće i Takovo.

Kako najbolje isplanirati dan na manifestaciji u mestu Rajac (Slavkovica)

Poseta manifestaciji Kosidba na Rajcu u naselju Rajac (Slavkovica) (Ljig) pruža najviše zadovoljstva kada se spoji sa upoznavanjem samog mesta i njegovih domaćina. Najiskusniji posetioci stižu u jutarnjim časovima, dok se vatre tek potpaljuju, štandovi uređuju, a učesnici u miru pripremaju svoje specijalitete, instrumente ili rukotvorine. To je trenutak kada možete bez gužve razgovarati sa kuvarima, vinarima, zanatlijama i čuvarima tradicije i čuti priče koje se ne nalaze u brošurama.

Za porodice sa decom i izletnike koji dolaze iz udaljenijih gradova preporučuje se da središnji deo dana iskoriste za praćenje glavnog takmičarskog ili kulturno-umetničkog programa i zajednički ručak, a popodnevne sate za šetnju kroz Rajac (Slavkovica) ili obilazak nekog od obližnjih izletišta u regiji Zapadna Srbija. Udobna obuća, zaštita od sunca tokom letnjih meseci i malo gotovine za kupovinu domaćih proizvoda na tezgama malih proizvođača osnovni su preduslovi za bezbrižan izlet.